Krstić

„Tek u jesen otkriju se boje krošanja,sve su iste u leto zeleleno….“, zapevušim i pogledam u nebo.
I u njihovom gradu bila je jesen.Nespremni su dočekali teški severac koji ih je iznenada pogodio.A uopšte nije izgledala opasno.Sjajne,tamne oči,uobičajene farmerice,marame koje su mirisale na Patchuli,nekada bele pumparice.I kosa.Duga,crna,dečkooboriva….
Govorila je puno i brzo,domišljato i ponekad nerazumljivom logikom.Rekao bi netko tipično ženski ali teme su bile sasvim muške.Muzika,žurke,akcioni filmovi,cuga.Samo o autima nije imala pojma.Nije bilo preseravanja.Čista,gola istina.
Pojavila se iznenada.Nisu znali da će tako i nestati.Uvukla se među njih,i postali su tako ne dva već tri najboljih prijatelja.
Žec ju je poznavao od ranije,Meli je bila sasvim nova.Kako je odrasla,čudio se Žec,koji ju je jedva pamtio ko klinku koju je zbog komšinice morao vući okolo,klinku koja nije znala ni zaključati bicikl i još je cmizdrila zbog toga.
Smejala se ludo glasno.Zagrejao im je srca taj raskalašni smeh iako to ne bi priznali ni za šta na svetu.Najviše je volela uhvatiti obojicu ispod ruke i preskakati barice zaostale od poslednje kiše.
„Ovo je savršen grad!“oduševljeno je uzvikivala kada bi prošetali novom ulicom.
Ispričala im je o zelenoj venčanici koju je ugledala u izlogu njihovog grada i da to sigurno znači da će se tu udati.Čudili su se iskrenošću njenih dečijih snova koje je podelila s njima.
„Ovo je grad za mene,shvatata li?“Nisu shvatali, ali nema veze.Stisnula je poljubac i jednom i drugom u lice i žalila se na Melinu bradu i Žecovo večno natmureno lice.
Mogla je pojesti,bez srama,celu veliku pizzu,mogla je u tišini slušati Žecovu gitaru satima,mogla je isto tako plesati satima ko da je sama na svetu ili slušati o dosadnim predavanjima na njihovom faksu.A zbilja nisu očekivali da će jedna klinka znati sve o muzici,njihovoj muzici.
Bez uvoda im je poverila da godinama radi na projektu skidanja nevinosti i da joj to nikako ne uspeva i kako će poslati cimerkama razglednicu bez krstića.
Čekali bi je subotom na autobuskoj stanici a ona bi se svakom bacila u zagrljaj kao malo dete,uhvatila jednog pa drugog pod ruku i uzviknula.“Idemo!Noć nas zove!“
Bili su ponosni na nju zbog celovečernjeg vrištanja u prvom redu na koncertu i nisu shvatali kako je uspela zapamtiti sve tekstove za sedam dana.Oduševila ih je uskim crnim pantalonama i belom košuljom na rođendanskom slavlju.Rekla je:“Šta blenete?!Ja smem obući belu košulju jer sam nevina“I nimalo se nije naljutila kada je netko prolio crno vino na tu njenu belu,pozajmljenu košulju.
Uživala je kada bi je vozili biciklom kroz grad.Vrištala je dok je Mela jurio preko raskrsnica.
Jednako je vrištala i sedeći na štangi Žecovog bicikla držeći ga oko vrata.
A onda joj je,jednog dana,Mela rekao da Žec okolo priča da mu je cura.Popizdela je i istog trena s Melom pobegla Žeca ostavivši u disku.Sakrilil su se u Melinu kuću,u njegovoj sobi.
Dugo je sedela u Melinoj fotelji i tiho plakala.Mela ju je poljubio i zaljubio se.Do kraja.Ionako ju je već obožavao.

Volela se maziti u njegovom krevetu.Pa bila je gotovo dete.
Jesen je poodmakla.Više nisu jurili gradom na biciklu.Izbegavali su Žeca.Bilo je sve hladnije i dosadnije.
Mrzela je skrivanje pred Melinim roditeljima,mrzela je pizzu koju je pekao Mela,mrzela je njegovo nagovaranje da uđe u krevet i da ponovno probaju.
Jedne joj je noći ispričao planove o veridbi i venčanju.Sad ona nije shvatala.Roditelji je nisu smeli videti a priča o svadbi?!Rekla mu je da je njoj sasvim nelogično udati se a još je nevina. Nije razumela ni zašto se želi oženiti njome a uopšte ne zna odgovara li mu u seksu.Nije je uopšte slušao.
A ona se plašila onih ogromnih umetničkih slika u njegovom dnevnom boravku u koji je jedno jutro kradom zavirila.
Mahnula je kroz prozor autobusa na odlasku,izvadila iz jakne beležnicu iz Filozofije i celim putem učila.
Nije došla sledeće subote.Nije nazvala.Nije došla ni dve nedelje posle ni za mesec dana.
Nije se više vozila na biciklu,ali je dobila peticu iz Filozofije.Maturirala i upisala faks.
I dalje je bila nevina i ponovno je došla jesen.
Jedne subote ponovno je u pumaricama prošetala stazama njihovog grada.Žec ju je bez pitanja provezao biciklom.Nisu spominjali Melu.
Čitave joj je noći svirao songove iz „Kose“.Ona je pevala i plakala.Vratila se i sledeće subote.Ožiljak iznad Žecova levog oka više je nije plašio,a on ju je vozio najlepšim drvoredima grada.Nije više vrištala za vreme vožnje.Uvukla bi se u udubljenje njegovog vrata i čvrsto ga grlila.
Jednom je omaljena toplinom spustila poljubac,pa još jedan i još jedan……..i više nisu mogli prestati.
Odveo ju je na pizzu kod svoje sestre,upoznao s sestrićima,bakom i pokazao extazy.Poverila mu je da želi napokon baš iz ovog grada poslati razglednicu s krstićem.Zasjale su mu oči,a njene su sjale već danima.
Dan je bio maglovit sa preranim jesenjim sumrakom.Dovezao ju je na biciklu.Imali su ključ sestrine prazne kuće.Pustio joj je omiljenu pjesmu Stonsa.Bilo je toplo i crveno.Satima joj je svirao gitaru,a zatim je satima ljubio.Rekao je da izgleda kao kraljica,da je prekrasna ,da ima tako meku kožu.Znala je da i misli to što govori i verovala mu je.Nije više ni o čemu brinula.Znala je da je trenutak došao i da je savršen.Zapamtila je datum i sat.
Posle je gola,u toplom zagrljaju popušila joint.Postala je naizgled žena.Kasnije ju je provozao noćnim ulicama a ona je opet sretno vriskala“Imam krstić“i mahala razglednicom.
Sledećeg se jutra uplašila količine trave u njegovim džepovima,setila komšijskih tračeva.Skočila je s bicikla.Ogulila kolena,do krvi.I pobegla.
Nije došla sledeće subote.Nije nazvala.Nije došla ni za mesec dana.
Opet je jesen.Poželela se provozati na biciklu,ali ga nema.A mladići u gradu već godinama voze mercedese.I opet je odlučila da će početi štedeti za bicikl.I opet su sinu trebale patike,opet je stigla opomena za struju,i tako…..
Na desnom kolenu još ima ožiljak od pada.Noću razmišlja o tačnoj količini trave u Žecovom džepu.Sada zna da to i nije bilo nešto puno.

ubba