Kuma Dva

Krstić

kuma2 — Thu, 17 Jul 2008 06:26:16 +0000

„Tek u jesen otkriju se boje krošanja,sve su iste u leto zeleleno….“, zapevušim i pogledam u nebo.
I u njihovom gradu bila je jesen.Nespremni su dočekali teški severac koji ih je iznenada pogodio.A uopšte nije izgledala opasno.Sjajne,tamne oči,uobičajene farmerice,marame koje su mirisale na Patchuli,nekada bele pumparice.I kosa.Duga,crna,dečkooboriva….
Govorila je puno i brzo,domišljato i ponekad nerazumljivom logikom.Rekao bi netko tipično ženski ali teme su bile sasvim muške.Muzika,žurke,akcioni filmovi,cuga.Samo o autima nije imala pojma.Nije bilo preseravanja.Čista,gola istina.
Pojavila se iznenada.Nisu znali da će tako i nestati.Uvukla se među njih,i postali su tako ne dva već tri najboljih prijatelja.
Žec ju je poznavao od ranije,Meli je bila sasvim nova.Kako je odrasla,čudio se Žec,koji ju je jedva pamtio ko klinku koju je zbog komšinice morao vući okolo,klinku koja nije znala ni zaključati bicikl i još je cmizdrila zbog toga.
Smejala se ludo glasno.Zagrejao im je srca taj raskalašni smeh iako to ne bi priznali ni za šta na svetu.Najviše je volela uhvatiti obojicu ispod ruke i preskakati barice zaostale od poslednje kiše.
„Ovo je savršen grad!“oduševljeno je uzvikivala kada bi prošetali novom ulicom.
Ispričala im je o zelenoj venčanici koju je ugledala u izlogu njihovog grada i da to sigurno znači da će se tu udati.Čudili su se iskrenošću njenih dečijih snova koje je podelila s njima.
„Ovo je grad za mene,shvatata li?“Nisu shvatali, ali nema veze.Stisnula je poljubac i jednom i drugom u lice i žalila se na Melinu bradu i Žecovo večno natmureno lice.
Mogla je pojesti,bez srama,celu veliku pizzu,mogla je u tišini slušati Žecovu gitaru satima,mogla je isto tako plesati satima ko da je sama na svetu ili slušati o dosadnim predavanjima na njihovom faksu.A zbilja nisu očekivali da će jedna klinka znati sve o muzici,njihovoj muzici.
Bez uvoda im je poverila da godinama radi na projektu skidanja nevinosti i da joj to nikako ne uspeva i kako će poslati cimerkama razglednicu bez krstića.
Čekali bi je subotom na autobuskoj stanici a ona bi se svakom bacila u zagrljaj kao malo dete,uhvatila jednog pa drugog pod ruku i uzviknula.“Idemo!Noć nas zove!“
Bili su ponosni na nju zbog celovečernjeg vrištanja u prvom redu na koncertu i nisu shvatali kako je uspela zapamtiti sve tekstove za sedam dana.Oduševila ih je uskim crnim pantalonama i belom košuljom na rođendanskom slavlju.Rekla je:“Šta blenete?!Ja smem obući belu košulju jer sam nevina“I nimalo se nije naljutila kada je netko prolio crno vino na tu njenu belu,pozajmljenu košulju.
Uživala je kada bi je vozili biciklom kroz grad.Vrištala je dok je Mela jurio preko raskrsnica.
Jednako je vrištala i sedeći na štangi Žecovog bicikla držeći ga oko vrata.
A onda joj je,jednog dana,Mela rekao da Žec okolo priča da mu je cura.Popizdela je i istog trena s Melom pobegla Žeca ostavivši u disku.Sakrilil su se u Melinu kuću,u njegovoj sobi.
Dugo je sedela u Melinoj fotelji i tiho plakala.Mela ju je poljubio i zaljubio se.Do kraja.Ionako ju je već obožavao.

Volela se maziti u njegovom krevetu.Pa bila je gotovo dete.
Jesen je poodmakla.Više nisu jurili gradom na biciklu.Izbegavali su Žeca.Bilo je sve hladnije i dosadnije.
Mrzela je skrivanje pred Melinim roditeljima,mrzela je pizzu koju je pekao Mela,mrzela je njegovo nagovaranje da uđe u krevet i da ponovno probaju.
Jedne joj je noći ispričao planove o veridbi i venčanju.Sad ona nije shvatala.Roditelji je nisu smeli videti a priča o svadbi?!Rekla mu je da je njoj sasvim nelogično udati se a još je nevina. Nije razumela ni zašto se želi oženiti njome a uopšte ne zna odgovara li mu u seksu.Nije je uopšte slušao.
A ona se plašila onih ogromnih umetničkih slika u njegovom dnevnom boravku u koji je jedno jutro kradom zavirila.
Mahnula je kroz prozor autobusa na odlasku,izvadila iz jakne beležnicu iz Filozofije i celim putem učila.
Nije došla sledeće subote.Nije nazvala.Nije došla ni dve nedelje posle ni za mesec dana.
Nije se više vozila na biciklu,ali je dobila peticu iz Filozofije.Maturirala i upisala faks.
I dalje je bila nevina i ponovno je došla jesen.
Jedne subote ponovno je u pumaricama prošetala stazama njihovog grada.Žec ju je bez pitanja provezao biciklom.Nisu spominjali Melu.
Čitave joj je noći svirao songove iz „Kose“.Ona je pevala i plakala.Vratila se i sledeće subote.Ožiljak iznad Žecova levog oka više je nije plašio,a on ju je vozio najlepšim drvoredima grada.Nije više vrištala za vreme vožnje.Uvukla bi se u udubljenje njegovog vrata i čvrsto ga grlila.
Jednom je omaljena toplinom spustila poljubac,pa još jedan i još jedan……..i više nisu mogli prestati.
Odveo ju je na pizzu kod svoje sestre,upoznao s sestrićima,bakom i pokazao extazy.Poverila mu je da želi napokon baš iz ovog grada poslati razglednicu s krstićem.Zasjale su mu oči,a njene su sjale već danima.
Dan je bio maglovit sa preranim jesenjim sumrakom.Dovezao ju je na biciklu.Imali su ključ sestrine prazne kuće.Pustio joj je omiljenu pjesmu Stonsa.Bilo je toplo i crveno.Satima joj je svirao gitaru,a zatim je satima ljubio.Rekao je da izgleda kao kraljica,da je prekrasna ,da ima tako meku kožu.Znala je da i misli to što govori i verovala mu je.Nije više ni o čemu brinula.Znala je da je trenutak došao i da je savršen.Zapamtila je datum i sat.
Posle je gola,u toplom zagrljaju popušila joint.Postala je naizgled žena.Kasnije ju je provozao noćnim ulicama a ona je opet sretno vriskala“Imam krstić“i mahala razglednicom.
Sledećeg se jutra uplašila količine trave u njegovim džepovima,setila komšijskih tračeva.Skočila je s bicikla.Ogulila kolena,do krvi.I pobegla.
Nije došla sledeće subote.Nije nazvala.Nije došla ni za mesec dana.
Opet je jesen.Poželela se provozati na biciklu,ali ga nema.A mladići u gradu već godinama voze mercedese.I opet je odlučila da će početi štedeti za bicikl.I opet su sinu trebale patike,opet je stigla opomena za struju,i tako…..
Na desnom kolenu još ima ožiljak od pada.Noću razmišlja o tačnoj količini trave u Žecovom džepu.Sada zna da to i nije bilo nešto puno.

ubba

Čekamo

kuma2 — Sat, 12 Jul 2008 10:56:56 +0000

neki su vozovi davno prošli
neki će doći ko zna kad
i ko zna gde

mi sedimo i čekamo

čekamo da se dogodi ono
zbog čega se posle neće desiti nešto
što se ionako desilo ne bi

čekamo, vrebamo, slušamo okolo
u oči se ne gledamo
nemamo vremena jer čekamo

čekamo jedno na drugo
a čekamo i nešto treće
čekamo i da ono što nije postane ono što jeste
i čekamo sve ono što se čekati može
i što što će biti možda

sedimo i čekamo

na stanici u brdjevcima
je dvanaest i petnaest
još pada onaj sneg

neki su vozovi valjda prošli
neki bi trebalo da stignu
negde

čekamo

Nemoj, nemoj ići

kuma2 — Sun, 06 Jul 2008 02:56:59 +0000

Zaboraviti treba

Sve je moguće

Onog koga nema
Vrijeme rastanka
Izgubljeno vrijeme

Treba znati kako
Preboljeti sate
Što ubiti mogu
Udarcima svojim
Samo srce sreće

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Poklonit ću tebi
Svaki biser kiše
Iz onih zemalja
Gdje ni kiše nema

Prokopat ću zemlju
Sve do iza smrti
Da ti skrijem tijelo
Svjetlošću i zlatom

Stvorit ću zemlju
Gdje će ljubav biti
I vladar i zakon
Ti kraljica moja

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Nemoj, nemoj ići
Izmislit ću za te
Besmislene riječi
A ti ćes ih znati

Pričat cu ti priču
O zaljubljenima
Sto vidješe svoja
Srca gdje se ljube

Pričat cu ti priču
O onome kralju
Što je davno umro
Jer te nije sreo

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Dešava se često
Da izbije vatra
Iz starog vulkana
Što je davno umro

I, čini se, ima
Izgorjele zemlje
Koja žitom rodi
Bolje nego druga

A kad dodje veče
I upali nebo
Zar se stopit neće
Crveno i crno

Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići
Nemoj, nemoj ići

Plakat više neću
Govoriti neću
Sakrit ću se negdje
Samo da te gledam
Kako plešeš sretna

Samo da te slušam
Kako pjevaš sretna
I samo ću biti
Sjena tvoje sjene
Sjena tvoga psa

Nemoj, nemoj ići

Nemoj, nemoj ići.

Jacques Brel

Tajna

kuma2 — Fri, 27 Jun 2008 22:44:54 +0000

Tajna

Bila je to familija, čije su prezime izgovarali sa mnogo poštovanja i sa pomalo straha u varoši. Svi su se školovali u mestima čija imena neki nisu umeli ni da izgovore. I svi do jednog su se vratili u varoš, da u njoj rade poslove za koje su dobili diplome. Jedan brat je bio dečiji lekar, drugi sudija, mlađa sestra je bila farmaceut a starija profesor psihologije u gimnaziji. Najmlađi brat je bio pijanac i sramota ugledne familije. Za oca i majku, učitelje u penziji, mrlja na blistavo belom papiru na koji su brižljivo beležili napredovanje svog potomstva, unosili imena zetova i snaha, datume rođenja unuka. Ponekad nisu znali da li je bilo bolje kad više od četiri godine nisu znali šta je sa njim, ili kad se iznenada pojavio na dan slave, pijan, neuredan, desetak kilograma mršaviji. Odbio je da se vrati u sobu u kojoj je rastao sa braćom. Uselio se u sobičak na periferiji, kod udovice kojoj je cepao drva umesto kirije i veoma retko su ga viđali. Ali su se mnogi koji su sa mnogo poštovanja i pomalo straha izgovarali njihovo prezime trudili da ih obaveste o njegovim kafanskim podvizima, tučama, izbacivanjima iz lokala.

Jednog jutra ranoranioci su ga našli smrznutog na dvadesetak metara daleko od sobička u kome je živeo. Roditelji su ga sahranili u porodičnu grobnicu – ipak, dete im je, najmlađe – a prisutni na sahrani ledenog februarskog dana su kroz zube, umesto “amin” govorili “izrod“.Kad su nekoliko dana kasnije sestre otišle u sobičak u kome je živeo, da izmire dugove prema udovici, na dnu kofera našle su požutelu fotografiju petoro dece i oca i majke, svečano odevenih za slikanje. Pored nje je bila diploma filozofskog fakulteta sa izrodovim imenom, napisano krasnopisom. Na još jednoj slici, izrod je grlio mladu plavokosu ženu i tek prohodalu devojčicu. I na diplomi i na fotografiji srećne porodice bili su datumi iz godina kada niko nije znao gde je najmlađi brat.

Nikad nisu saznali zbog čega je sve tako bilo.

kad odu zidovi

kuma2 — Fri, 09 May 2008 16:25:37 +0000

Kad bi ovi zidovi iznenada progovorili

Ja bih se postidela nemoći o kojoj svedoče

Koju gledaju sa sve veće udaljenosti

Prezirući me sve više i smejući se ironično.

Zidovi beže od mene.

Bojim se, odbili bi da posvedoče koliko sam im jadna

A plašim se progovoriće…

Tada ćeš sve saznati

I ti ćeš me prezreti…

A gde ću tada?

Kad nestane zidova koji kriju moju bedu?